Медицина рада Дома здравља Инђија настала је спајањем « Железничке « амбуланте, предузетне амбуланте « Крзнара « и Дома народног здравља. Пуштањем у саобраћај железничке пруге Суботица- Нови Сад- Инђија- Земун и пруге Инђија- Сремска Митровица, 1883. године,насеље у подножју Фрушке горе, Инђија, постаје покретач развоја овога краја. Железничка здравствена станица је основана 1922. године за потребе пружања здравствене заштите, за више од 1000 железничких радника у Инђији, Бешки, Чортановцима, Старој Пазови и Војки као и члановима њихових породица. Лечење железничких радника вршили су уговорени «железнички саобраћајни лекари « пре подне од 7.00 до 12.00 а хитне случајеве у свако доба. То су били доктори Вајдл, Милер, Грабовачки, Баум. Железничка амбуланта добија нове просторије тек 1954. године. Предузетна амбуланта « Крзнара « или амбуланта Предузећа бр. 1, основана је 1957. године са наменом пружања здравствене заштите радницима три највеће фабрике: « Крзнари «, « Трикопреду « ( фабрика трикотаже) и фабрици намештаја « Срем «. Од просторија имала је чекаоницу, превијалиште и ординацију а међу првим лекарима у њој је радио др Огњен Адум. Запослени у амбуланти су сарађивали са радним организацијама по питању превенције, заштите на раду, спречавања инвалидности и врло организовано спроводили мере против неоправданог одсуствовања са рада. Дом народног здравља у Инђији основан је 1956. године, и он се интегрише са амбулантом «Крзнара « и ствара се организациона јединица медицине рада у оквиру Дома здравља, а 1978. године интегрише се и « Железничка « амбуланта. Године 1980. изграђен је нови објекат дома здравља Инђија у коме диспанзер медицине рада добија просторије укупне квадратуре 328,85 м и минималну опрему за рад. Данас постојимо као Служба за здравствену заштиту радника, која брине о здрављу 14000 запослених. У њој раде изабрани лекари медицине рада а обавља се и специфична здравствена заштита радника, сачувани су људски, материјални и просторни ресурси.
Друга половина деветнаестог века био је је период великог развоја железничког саобраћаја на само у тадашњој аустроугарској империји, него и у земљама остатка европског континента. Постојала је тежња да се изгради гвоздени пут од Цариграда до Беча преко Београда и она је остварена 1884 године. У то време, на путу испуњења очекиваног напретка нашло се и мало место, Инђија. Насеље Инђија лежи у источном Срему на око 118 метара надморске висине, на средокраћи пута између Новог Сада и Београда.
Ради обављања путничког и теретног саобраћаја у Инђији је формирана ложионица тзв. « Зокил «, за оправку и ремонт више од педесет локомотива. Као матична ложионица Инђија је обухватала и реон ложионица у Борову, Бјељини, Руми и Беочину. У станици Инђија и ложионици радио је одређени број возног особља: ложача, маневриста, угљара, радника за оправку и одржавање, блок сигнално надзорништво, надзорништво телеграфа и телефона, надзорништво пруге са пружним радницима и административно особље. Више од 1000 железничких радника и чланова њихових породица решавало је своја животна питања у Инђији и за потребе пружања здравствене заштите основана је 1922. године « Железничка амбуланта» . У њој су здравствену заштиту остваривали и железнички радници запослени у Бешки, Чортановцима, Голубинцима, Старој Пазови и Војки. Амбуланта је била смештена у железничку стамбену зграду « Мађарска школа « , уз саму железничку станицу Инђија. У тој амбуланти у периоду од 1926- 1927 године радио је Др Данкуц.
Изградњом дуплог колосека Боград – Загреб, саобраћај је усмерен без улазака брзих и теретних возова у Инђију, услед чега долази до знатног смањења броја железничког особља. Одласком др Данкуца, лечење железничких радника преузимају тзв. уговорни « железнички саобраћајни лекари « у својим ординацијама ,поред своје приватне праксе. Међутим, било је тачно утврђено време рада за железничке раднике и њихове породице, и то најчешће пре подне од 7.00 до 12.00 часова сваки дан сем празника а хитни случајеви су примани у свако доба. Овакав вид лечења су обављали др Wеидл, др Муллер, др Грабовачки, др Баум ( лекар и у НОБ-у ). Специјалистички прегледи за пријем у службу су се обављали у Београду у згради старе железничке дирекције.Радницима је била обезбеђена и зуботехничка нега од стране уговорене докторке Wинтерхалтер.
После другог светског рата у Инђији је остао само један једини лекар, др Коста Грабовачки, и он је лечио сво становништво у јединственој здравственој станици. Године 1946, поново се формира посебна железничка лекарска служба и њу обавља др Михајловић.
Број радника који су се лечили у овој амбуланти био је поприлично велики, па се створила потреба за изградњом посебне амбуланте, привремено у бараци, смештене у дворишту предузећа « Зокил «, 1954 године.Ова амбуланта премештена је у зидану зграду у нове просторије, у кругу истог предузећа тек 1970 године.
Првог априла 1957 године у Инђији се оснива амбуланта предузетног типа,тзв. амбуланта Предузећа број 1 и налази се у склопу радне организације « Југословенске крзнарске индустрије « , по којој и добија назив амбуланта « Крзнара «.Састојала се од лекарске ординације, превијалишта и чекаонице. Амбуланта је основана у циљу пружања здравствене заштите радницима три, тада највеће фабрике, « Крзнари» , фабрици намештаја « Срем « и фабрици трикотаже « Трикопред «. Оснивачи амбуланте су тадашњи секретар социјалног осигурања, Јово Добројевић и проф. др Живко Стојиљковић, специјалиста медицине рада, запослен у Министарству здравља, који је и сам у почетку два пута недељно у њој радио.Доласком др Огњен Адума амбуланта бележи озбиљнији рад.Од средњег кадра од самог оснивања амбуланте радио је медицински техничар Коста Марковић.У периоду од 1961 – 1973 године у амбуланти ради др Јелисије Марковић, прво као доктор медицине а касније као специјалиста медицине рада. Он изузетно унапређује пружање здравствене заштите радницима и доводи је на веома цењен ниво.Запослени у амбуланти сарађивали су са горе наведеним радним организацијама по питању превенције, заштите на раду, спречавању инвалидитета и врло организовано спроводили мере против неоправданог одсуствовања са посла. Уамбуланти су се поред куративних обављали и превентивни прегледи радника и испитивање микроклиме у радним организацијама.
Годину дана раније, 1956 године у Инђији се оснива Дом народног здравља ради пружања здравствене заштите грађанима Инђије и околним селима.До тада у Инђији је постојала здравствена станица у Лењиновој улици број 36, и била је у саставу здравствене службе Стара Пазова. Дому народног здравља припојила се 1969 године и здравствена станица у Бешки са амбулантама у Марадику, Крчедину и Чортановцима.
Предузетна амбуланта « Крзнара «, 1966 године се интегрише са Домом народног здравља у посебну организациону јединицу, али наставља и даље да ради у постојећим просторијама фабрике.Овако интегрисана радна организација 1978 године спаја се са « Железничком « амбулантом и ствара се база за формирање Службе медицине рада.
Године 1980 изграђен је нов објекат дома здравља Инђија « Др Милорад – Мика Павловић «, у коме медицина рада добија посебне просторије са укупном квадратуром од 328 метара квадратних и минималну опрему неопходну за рад.
Данас постојимо као Служба за здравствену заштиту радника која брине о здрављу 14000 запослених. У њој раде специјалисти медицине рада и доктори медицине обављајући куративну и специфичну здравствену заштиту запослених.Опремљени смо најсавременијим апаратима неопходним за рад превентивних прегледа као и информационим системом, а просторно смо се и проширили.
У временима спровођења разних реформи здравственог система успели смо да очувамо кадровски, материјални и просторни потенцијал, на шта смо веома поносни.
